петак, 15. септембар 2017.

BOSANSKE PIRAMIDE- ARHEOLOŠKA RENESANSA U VISOKOM


Projekt istraživanja bosanskih piramida aktivniji je nego ikada. Od juna do septembra, kao i svake godine, u toku su iskopavanja na Bosanskoj piramidi Sunca. Ove sezone pridružili su se i stotine volontera iz Europe, Azije, obje Amerike i Australije. 


Upečatljiva je slika videti mlade ljude i one koji se u srcu osećaju mladi, kako iz godine u godinu, dolaze u Visoko, besplatno radeći. Opština Visoko je u junu 2017. jednoglasno zatražilo od državne Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika da suzi oblast zaštićene zone Starog grada Visoki kako bi Fondacija mogla istraživati veće površine piramide. Za sada je ograničena na samo podnožje piramide.





Čišćenje praistorijskih podzemnih tunela Ravne odvija se neprekidno tokom čitave godine. Radnici Fondacije “Arheološki park: Bosanska piramida Sunca” su u proteklih jedanest godina očistili i podgradili 1.900 metara postojećih tunela. 

 

Krajem augusta su pronašli jednu otvorenu sekciju s vodom, dužine 58 metara. Poseban je osećaj ući u prostor gde ljudska noga nije kročila hiljadama godina. Prvi ulazak  tunel voditelja istraživanja dr. Semira Osmanagića možete pogledati OVDE.




Modifikovano uzvišenje “Zvonik”, koje se nalazi u “Arheološko-turističkom parku Ravne 2”, čini se, krije mnoge tajne. Tokom letne sezone 2016. volonteri Fondacije “Arheološki park: Bosanska piramida Sunca” otvorili su četiri sonde i pronašli dva tunela. Jedan je dužine 15 metara s komorom, a drugi pet metara dužine. 


Prvi tunel je uređen i pretvoren u “Orgonsku (životnu) komoru” i već je u upotrebi za meditacije od 2017. godine. U nastavku uzvišenja, sa severne strane, radnici Fondacije su otkrili još jednu šupljinu krajem augusta 2017. U toku je uređenje prilaza i čišćenje ove, manje komore. 

Plan je da se tokom ove sezone uredi, a otvori za javnost sledeće godine kao novi prostor za meditaciju. Tim stručnjaka za energetske fenomene iz Beograda vršio je merenja koja su pokazala identične vrednosti za električna polja, ultrazvuk i nivo orgonske energije na Zvoniku, kao i na Bosanskoj piramidi Sunca. Očigledna je veza i to ne samo energetska.

уторак, 12. септембар 2017.

Dani pešačenja u Srbiji



Planinarski savez Beograda u okviru manifestacije Dani evropske baštine organizovaće Dane pešačenja.

Ovo su startna mesta:

• Avala, 16. septembar od 10.00 – kod restorana Lipovica u Pinosavi. Šetnja traje oko dva i po sata.
• Košutnjak, 16. septembar – od Šumarskog fakulteta. Šetnja traje oko tri sata.
• Bojčinska šuma, 16. septembar – od restorana „Bojčinska koleba“. Šetnja traje oko dva sata.
• Miljakovačka šuma, 16. septembar – od kružne staze. Šetnja traje oko dva sata.
 Kosmaj, 17. septembar – pešačenje uz obilazak istorijskih spomenika i spomenika prirode.

четвртак, 31. август 2017.

Wellness Land, Vračar




Red je da vidimo gde to možete da se brčkate na Vračau. I to prekoputa policije! Upozorenje: počev od ulaza sve je podređeno vašem neograničenom uživanju! Pa čak i mučenje!



Ne gubeći vreme uskačem u kostim Supermena! Prvo ćemo malo da se razdrmamo, a onda opustimo. Prvo malo zagrevanja... 


Grupa devojaka igra čudnu igru - ko prvi zgnječi veliku loptu časti piće. Stajem na pokretnu traku, ubrzavam, podešavam uspon, samo da ne zaboravim da skrenem kod Abukerkija...

Onda uzimam tegove, bog bi ga znao zašto. Zabava kao u stara dobra vremena Inkvizicije!



Odoh ja da vozim bicikl i pedalirao sam k'o na Olimpijadi u Londonu, taman sam zamakao Stounhedž, kada je koleginica s leve strane koja se takmičila u nordiskom trčanju počela da ubrzano i grleno diše.

Ništa od žute majice... Izgubio sam koncentraciju!


Presvlačene u kupaće, a onda raindrops keep falling on my head... 



Odmah uskačem u bazen  dug deset metara, širok 4 metra i opremljen uređajem za plivanje u mestu.




Tu formulišem sopstvenu teoremu: svako telo potopljeno u vodi, teži da u tom stanju i ostane.


A onda su Ivica i Marica videli džakuzi i tamo se zaputili. Mlazevi se mogu iskoristiti za refleksologiju... 

 

Vreme je da ogrejem kosti na tepidariumu, toj božanskoj rimskoj novotariji. Prevedeno na jezik  čoveka iz naroda u pitanju su anatomski grejani kameni lezajevi koji opustaju napetu leđnu muskulaturu (jebo me Fejsbuk !). Zagrejan malo iznad prosečne temperature ljudskog tela (37 do 39°C), tepidarijum leči skoro isto tako efikasno kao ilovača.


Kao rezultat upotrebe tepidariuma, telo emituje istu temperaturu koju prima sa grejanog ležaja, a upotreba energije ostaje minimalna – na taj način, telo je zagrejano, ali ne i oznojano, što blagotvorno utiče na ceo organizam i vraća ga u balans. Sećam se žabe koju ubace u šerpu i menjam poziciju. 


Red je da se malo razdesim. Uskačem, nepromišljeno u maleni bazen namenjen je za nevaljale. Tamo ih bacaju posle boravka u sauni. Voda je hladna, pa  čuka ili ojača ili otkaže.  Instant kardio test! 



Red je na saune - otrovi bežte' iz tela moga! Tek u sauni saznam šta znači biti pripadnik "nebeskog naroda"... Ponuda sauna je kao kad pred decu iznesete par torti. Pa šta i kad izabrati:


  • finsku saunu (90 C),
  • rusku banju (50-60 C),
  • parno kupatilo - sultani Osmanlije voleli su ta kupatila s atmosferom prezasićene pare (a sirotinja raja znojila se od razrezanih poreza i nameta :-)



I tako, odležao sam u finskoj sauni, 15 minuta, takoreći barikiran...




u međuvremenu...



...malo mi se slošilo pa sam morao da se horizontališem.



Dokle ćeš da me masiraš? 

Kad god ste čuli ovu rečenicu ona je imala negativnu konotaciju. Sasvim neopravdalo! 



Jedini normalan odgovor je: "Doveka!" 

I  tako je svaka koščica došla na svoje mesto. Daske nismo dirali :-) 


Nakon kompletnog tretmana zalutao sam u kafe. Rekoše me da je preporučljivo konzumirane tečnih vitamina. 

I tako sam obavio generalku, poslom napaćenog organizma i pripremio ga za nove radne poraze.Odoh da se malo odmorim, pardon dremnem!

субота, 26. август 2017.

Izlet u „Mali Pariz“




„Kad je deda lumpovao, na tri šora i dva skvera, vozili su šešir i štap dva posebna fijakera“ (Dragiša Penjin).

jedno od čestih porodičnih okupljanja na Dumači


Persida i Milenko Perić

Krenuli smo ovog avgustovskog jutra u posetu stricu, Ljubi u šabačko predgrađe Mišar, gde su se u istom ovom mesecu 1806. godine sukobile srpska i turska vojska. Karađorđevi ustanici odneli su zasluženu pobedu.

Dolazeći u Šabac autoputem, skrećemo i ulazimo u Hrtkovce i dalje stižemo do Jarka. Za ovo malo mestašce vezan je jedan strašan zločin nemačkih fašista. Šabac su 22. septembra 1941. godine s jedne strane napali četnici, a s druge partizani, ali bez međusobne saradnje, naprotiv. Kao odmazdu za ovaj napad, okupator je organizovao Krvavi marš ili Marš smrti. Preko dobošara dva dana kasnije pozivani su svi muškarci između 14 i 70 godina da se okupe. Ko ne bi došao i nije se prijavio - bio bi ubijen kao odmetnik. Nije važilo ono "idem tetki da dam lek". To ima samo u filmovima. U 15 časova počelo je okupljanje na naznačanima mestima.  Pre podne 26. septembra izdvojeni su i pušteni kućama dečaci od 14 godina, a ostali Šapčani su postrojeni u kolonu po pet i usiljenim maršom sprovedeni za Jarak. Otac mi priča kako je jednog komšiju pitao gde ih to vode, a ovaj prešao rukom preko grla. Put od 23 kilometara prešli su za četiri časa, tako da je skoro cela kolona, a naročito začelje, prešla u trk. Nemački vojnici gonili su iscrpljene ljude, a one posrnule na licu mesta streljali.

Koliko su Monti Pajton i Šarli ebdo mala deca u odnosu na čivijaše govori i reakcija jednog Šapčanina kada je čuo ovu priču u školi:

"Izvin'te, je li se, slučajno, zna ko je prvi stigao na cilj?"

Hotel "Pariz"



Prolazimo preko mosta i s desne strane ostavljamo Šabačku tvrđavu, nastavljajući pored nekadašnje dedine kuće na Dumači i pored raskrsnice gde je držao svoju bakalnicu.



Tu je i „Šapčanka“, iz koje su izlazili sokići, sa i bez alkoholnih primesa. U Šapcu su se, u jednoj privatnoj štampariji izrađivali pasoši Kraljevine Jugoslavije. To je i grad s najviše kafana u odnosu na broj stanovnika na prelazu iz XIX u XX vek. U „malom Parizu” bilo je tada više od sto krčmi – po jedna na stotinu veselih čivijaša.

Milenko, Zdravko i Nenad Perić


Stižemo u grad, u kojem su mi moja dva starija brata, blizanci, Mile i Cale podmuklo uvalili ciglu uvijenu u novinski papir u ranac s knjigama. Pusti čivijaši! Takvih anegdota ima pregršt. A ja eto završih i onaj najvažniji Čivijaški fakultet. Ne bez muke i znoja, često nasamaren, ali sve spremniji i da adekvatno i multiplikovano uzvratim!

 
 

Šabački vašar


Prebirem po sećanju šabačke kafiće, bioskope i čuveni Šabački vašar, do iznenadnog dobitka na pokeru devedesetih kojim smo začepili neke "finansijske rupe u budžetu".

 


U drugoj polovini XV veka, posle poraza  tadašnje Srbije, Turci ovladavaju i ovim krajevima. Godine 1470. na mestu gde se obala Save blago uzdiže, a nedaleko od ušća rečice Kamičak u Savu, podižu tvrđavu Bigir Delen, ne mnogo veliku, ali snažnih i visokih bedema. Sa kulama isturenim prema Savi ona je, kroz vekove, predstavljala snažno uporište prema turskom suparniku, Ugarskoj, i kasnije Austro-ugarskoj. Turci novosagradenoj tvrđavi i gradu koji je oko njenih nastajao, daju ime Bejerdelen, što u prevodu sa turskog znaci „onaj koji udara sa boka“. Tako lociran i utvrđen grad bio je značajna turska ispostava iz koje se moglo lako upadati u ugarsku teritoriju, kontrolisati saobraćaj Savom i vršiti uspešno niz drugih vojnih funkcija. Tokom nekoliko narednih vekova Šabac je više puta prelazio iz turske pod austrijsku vlast i obratno.

"Ušao sam u Šabac širokom ulicom, mestimično popločanom drvetom. Sve radnje su otvorenog tipa... Video sam malo radnji sa zastakljenim izlozima i tezgama u evropskom stilu. Sjahao sam kod glavnog hana koji je imao i kafanu i bilijar kakvi se viđaju u mađarskim provincijskim gradovima. Zbilja je neobično videti Srbe koji ovde nose staru tursku nošnju - udubljene u taktiku karambola, kako veoma neorijentalno skakuću oko stola, balansiraju na jednoj nozi, odevene u ogromne pantalone, i nisko se saginju nišaneći da izvedu najbolji udarac“,  zabeležio je britanski putopisac Endru Arčibald Pejton u svom delu „Srbija“.

Cicvarići

Hotel "Evropa"


Posle Drugog balkanskog rata, a u vreme uprave prosvećenog Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša, jedinog pismenog od braće i čoveka širokih i naprednih nazora Šabac doživljava snažan procvat. Gospodar Jevrem je Šapcem upravljao 15 godina, i za to vreme je mnogo toga iz korena promenio i unapredio ukupan život dotadašnje turske kasabe.


Doček sokola



Prvi put se u Srbiji umesto tradicionalnih gusala ili frule mogao zvuk klavira čuti baš ovde, a umesto pendžera zastrtih hartijom zasijala su prozorska stakla. Grade se okružna i varoška bolnica i apoteka, 1826. godine, zatim osnovna škola 1826, prva u Srbiji posle turske vlasti; „glavna škola“, odnosno gimnazija koja nastaje 1837. godine. Prve pozorišne predstave daju se 1840. godine.


Konak Gospodara Jevrema Obrenovića


Osniva se i muzičko društvo kao preteća razvijenog muzičkog života u Srbiji. Cicvarići (Omer, Bego, Baka, Asce, Penco) su poznata muzička porodica koja je tokom XIX i početkom XX veka harala Šapcem. Ukupno 58 članova u 7 generacija zabavljali su Šapčane na njihovo oduševljenje, brojnim, originalnim opusom iz domena narodnog lirskog stvaralaštva. Većina članova porodice je stadala tokom II svetskog rata. No, po oslobođenju zavladala je neka primitivnija varijanta muzike, čiji je kolovođa nažalost bio Radio Šabac, a koji je podilazio najnižem ukusu publike. Ta dubinska i žalosno tragična metastaza i dalje, na našu nesreću, traje i danas.

Kafana "Točak"

Naselje Bare


Radio aparat marke "Soča"

Mnogo šta se i meni prvi put desilo u Šapcu; saznao sam za Bitlse (u starom stanu prekoputa kafane "Točak") i Dilana (u novom stanu u Bari), na dedinom starom radio aparata "Soča" prvi put čuo My Sharona, pio sok od zove i pivo, obukao prve "leviske" i "spido" kupaće, isprobao čari poljskog toaleta, čuo zvuk stereo stuba i "Thorens" gramofona s "Stenton" iglom, spavao u hladnoj sobi ispod teške dunje, dok je iz jastuka šuštao neka ukrasna crvena folija, jeo slatko od šumskih jagova i kore lubenica, odgledao prvi horor film ("Ajkula"), naučio da  plivam i preplivao Savu, počeo da čitam Hesea i Šolohova, divio se Perusovim uljima (to beše umetničko ime mog brata Mileta) mada su mi njegova dela nekako previše vukla na neka čuvenih francuskih mazala, slušao o arhitekturi gotskih crkva po Nemačkoj i nadmudrivanjima s karabinjerima u Italiji, bio podučavan kako se na "One way ticket" džuska u Hejstinsu (UK), nabavio prve nunčake i naučio s njima da rukujem, video da kokoš okrene još par krugova dok ne shvati da nema glave, pravio scene i nisam hteo da jedem masnu supu od te iste kokoši sa previše rezanaca ("Opet će sad predstava", govorio bi stric sa smeškom). Naučio da moraš za svoje da se izboriš a da ne pada s neba (rođen sam, avaj, kao jedinac u roditelja). Dedi sam pisao pisma da osnujemo zoo vrt, nadajući se da životinje neće proći kao već pomenuta nesrećna kokoška, a on mi je sve povlađivao, bodrio me, ali ništa nije preduzimao na realizaciji te moje plemenite ideje. Raspavljao osamdesetih godina XX veka, s popovima u crkvenoj porti, uz vino, kako je to Bogorodica bezgrešno začela, a Isus od vode napravio vino. Kasnije su popovi završili po kockarnicama. Gledao kako neki pijani hoštapleri u kafani pale čitave hrpe novca. U Šapcu sam i sahranio neke drage ljude.

Perići sleva nadesno Milorad, Persida, Branislava, Milenko i Ljubomir




Nagli razvoj Šabac duguje i činjenici da je on dugo bio granični grad prema Austrougarskoj. Ogroman deo trgovine sa ovim moćnim susedom Srbija obavljao se preko Šapca. Izvoz svinja, konja, goveda, šljiva i drugih tradicionalnih srpskih proizvoda, pa čak i žira, ide upravo preko šabačke carinarnice i luke, i ostavlja ovom gradu izvesne, ne baš zanemarljive prihode.

U dedinom dvorištu Nenad (ja) u pozadini moja majka Mira


Mnogi su ga zvali „Mali Pariz“. Da li zbog boemstva, sličnog onom na pariskom Monmartru ili zbog prvog klavira gospođice Obrenović, možda i zbog prvog gospodskog fijakera ili skupocenih haljina i frakova koji su zamicali starim sokacima?

Povodom brojnih žrtava tokom Velikog rata Šabac je nazvan, kao pandan slavnom francuskom gradu, „Srpski Verden“.  A danas ga neki omladinci vide baš ovako.

Jedno od okupljanja na Dumači


Kada su 27. marta krenule dirigovane demonstracije protiv stupanja Jugoslavije u Trojni pakt, deda je mog oca poslao u Šabac da nabavi pomorandže. No, njega je poneo opštenarodni zanos i vratio se kući bez robe. Počeo je oduševljeno dedi da priča o protestima, ali je od dede dobio samo šljagu. Rođak mu je na njegovu oduševljenost ruskim komunistima samo odgovorio:

"Pusti, Mile, prost svet!"

A kada je sa bratom Ljubomirom išao u školu i ovaj ga pozvao da odu u poslastičarnicu odbio je uz konstataciju da i kod kuće imaju kolače.


"A od čega će taj čovek da živi!", lakonski bi mu odgovorio stric.

Isti stric imao je jedne godine par slabih. Poverio se sestri Branki na putu do kuće, savetovao ju je da smanje broj slabih, kako se roditelji ne bi isuviše nervirali. Kada su već bili nadomak kućnog praga rekao joj je:

"Najbolje je da im ne kažeš ni za jednu!"

Nasamario je on i mog ćaleta. Dobili su neke puščice, stric je svoju rastavio, izvadio feder i neke druge delove i ponudio svom bratu, a mom ocu da se menjaju. On da mu da delove, a ćale njemu celu pušku. I ovaj, naivan, odmah je pristao. Ali je valjda i zato upisao Mašinski fakultet. Sve dođe na svoje!

deda Milenko Perić


Milenko Perić i brat mu Tihomir

Prisećam se jedne porodične anegtode. Deda Milenko je na Dumači nastavio da drži bakalnicu i kada su došli oslobodioci kojima je bila mrska privatna imovina. Kada je nova narodna vlast započela da vrši svoje nadležnosti, moj deda Milenko došao je da im čestita na pobedi i da im preda priznanice, koje su mu partizani uredno izdavali za uzetu robu i za njih dobije novac.

Kiselo su mu se nasmejali, pozvali stražu koja ga je sprovela do memljivog podruma omeđenog paučinom, u kojem su već čamili četnici i ostali domaći izdajnici.

Mogao je te noći da izgubi glavu, ali mu nikako nije bilo jasno, zašto bi neko onda izdavao potvrde, ako ne planira da ih i plati. A i roba, koštala je... A dug je dug (loš drug) i mora da se vrati.

Kasnije im se obratio i sa zahtevom za ratnu oštetu. Kao trgovac, godinama je bio poslovođa prodavnice na Dumači, koja je nekad bila njegova, a gde se posle nalazila robna kuća "NAMA" ("Narodni magazin"),  a danas, valjda, "Galeb". 



Kao takav je i penzionisan. On, a posle njegove smrti i pokojna baba Persida dugo godina su krckali u zdravlju i veselju penziju dodeljenu od narodnih vlasti.

Na pamet mi dolazi još jedna dogodovština iz tih nesigurnih vremena. Posle rata, pošto je i dalje prodavao i duvan deda je stavio tablu o tome. Doduše, onu predratnu (koju je izdala kraljevina). Spazile su to budne oči novog režima i sa užasom ga pitali šta to radi, da li je lud i hoće li na sud.

"Gospodo, dok vi ne napravite svoju tablu, ja ću stavljati ovu!", bio je kategoričan deda. Red mora da se zna!

„Pa, bar onda bar izgrebi taj grb!", pomirljivo će zgranuti oslobodioci.

Tabla Kraljevine da je prodavac ovlašćen da prodaje duvan

 


Neposredno pre nego što je umro (dok sam ja služio "dug otadžbini", svakom od unuka dao je po hrpu "Nedićevih" okupacionih dinara. Nije ih on čuvao, nego posle rata nisu mogli da se unovče. Da se istorija ponavlja, uverili smo se hiperinflacionih devedesetih, za vreme Miloševićevog režima.


Sto okupacionih "Nedićevih" dinara


Dok su se braća smejala, ja sam poklon primio sa oduševljenjem. Istog leta deo novca sam utopio na uličnoj tezgi (asfalt) Knez Mihailove ulice. Uz podozrive pogleda nekih nadobudnih organa bezbednosti. Takođe nam je poručio da nijedna strana u II svetskom ratu nije bezgrešna. A ja sam godinu dana bespoličario u vojsci koju je on slikovito opisao kao"strašila". Da bolje mišljenje nije imao ni o kraljevskoj vojsci govore i dešavanja s početka šestoaprilskog rata. Deda je mobilisan, zagledao je šta se dešava oko njega i učinilo mu se da vlada opšte rasulo. Pitao je starešine kakva je taktika, ali su ga oni oterali u materinu. Deda Milenko je pravilno shvatio poruku i sa još jednim pajtašem se vratio na Dumeču da čuva radnju. Rat je i onako već bio izgubljen.

pradeda Milorad Todorović



A da stih s početka teksta nije puka fantazija, dokazao je i moj pradeda, trgovac Milorad Todorović. On je u provod išao u belom odelu s tri fijakera.